Piši. Nemoj počinjati.

Piši, nemoj si govoriti počni pisati, već samoo piši. Sve što je krivo poslije lako obrišeš. U ovom digitalnom dobu. Sadržaja ima i ono što je super,može nestati na pritisak gumba. Nije kao prije kad si morao paliti i raditi lomače knjiga. Zato nema straha od pisanja, jer sve može u jednom trenutku – nestati.

Ujutro sam imao tako dobru temu za raspisati, i sad je nema u glavi više. ali doćiće kasnije, u nekom još nezgodnijem trenutku. Ali barem sam pisao ovo nešto malo.

Smetlari opet skupljau suhu lišće. Umjesto da skupljau smeće. Nešto im valjda smeta u lišću na podu. Ne vidi se asfalt. Izgleda nečisto, ne znam. Smeće je ok. Ali lišće nije. Lišće je fuj, lišće je bekino. U poetičnom momentu bi to ovako izgledalo:

Smetlari se, 
danas od sedam, 
opet bave lišćem. 
Kao i jučer, 
i prekjučer. 
Zelena vojska
tamani lišće kao neprijatelja,
motorne puhalice, 
grablje, 
čak su se i oznojili. 
A kraj kontejnera i koševa 
rasuti tereti,
masni burek papiri i
vrećice mekdonaldsa, 
čekaju 
jutarnji nalet vrana. 
Jer kažu za smeće
nema kamiona,
kamiona nema, 
lišće se bere
i ručno ako treba 
barem četiri dana u tjednu. 
I onda na hrpi čeka, 
sljedeća četiri. 
Ili do sljedećeg 
povoljnog vjetra.

Barem nešto kad već nije tekst iz glave. Nema rime, al nema veze. Rime su zabavne, ovo je ozbiljna poezija. Gradska poezija. Melankolična, za dane bez sunca.